image image
image image image image image image image image image image image image image image

Najdragocenije seme se nalazi u našoj duši

Rano ujutro, čovek je izašao na svoju njivu. Koračao je po njoj i pažljivo osmatrao tlo. Zatim je uzeo grumen zemlje i protrljao ga među dlanovima. Posmatrao je nebo i drveće. Slušao je pesmu ptica. U prirodi je sve povezano ne samo u sadašnjosti, već i u budućnosti. Da li će biti jakih mrazeva? Da li je proleće dovoljno odmaklo za setvu? Čovek se seća predznaka, koje su poznavali njegovi otac i deda. Predznaci su znamenja koja povezuju sadašnjost i budućnost. Postoje određeni dani u kojima veza prošlosti i budućnosti postaje mnogo jača. Ako je nekog od tih dana vreme hladno i oblačno, to je predznak hladnog i oblačnog proleća. Mistična veza, koja spaja sve događaje iz prošlosti i budućnosti, nesumnjivo postoji. Kada je reč o tokovima ljudskih života, oni predstavljaju koncept sudbine ili karme. Pojam „karma” se ne odnosi samo na postojeći život, u njemu se ogleda povezanost misli i osećanja sa zdravljem i sudbinom i u čovekovom sledećem životu.

U Starom zavetu opisana je veza između roditeljskog ponašanja i sudbine dece, naravno, izražena u alegorijskom obliku. Za greh, to jest za nemoralno ponašanje roditelja, Bog kažnjava decu do trećeg ili četvrtog kolena. Sve ovo ukazuje na to da je Vasiona jedinstvena, sveobuhvatna ne samo u prostoru, nego i u vremenu. Ukoliko je budućnost neraskidivo povezana sa sadašnjošću, tada, odbacivši površnost prilikom njenog posmatranja, možemo da vidimo i budućnost.

Počnimo od elementarnog razumevanja zakona uzroka i posledice. Čovek seje seme i nada se da će u jesen prikupiti letinu. Ali ako je seme trulo, žetve neće biti. Čovek može marljivo da ore njivu i da je redovno zaliva, ali seme neće proklijati. Zbog toga će on na jesen patiti, a na zimu gladovati. Ako preživi do sledećeg proleća, pozajmiće od nekoga seme, pri čemu će ga vrlo pažljivo pregledati i prebirati, zato što će mu od sadašnjeg trenutka u presudnoj meri zavisiti budućnost.

Drugi čovek, njegov sused, nije ostavljao zalihe za zimu. Dobro se hranio, veselio se, zabavljao i potrošio sve seme. Znajući njegovu narav, susedi mu, u proleće, nisu dali seme na zajam. On takođe može da ore i zaliva njivu, ali pošto nema semena, nemoguće je da na jesen dobije letinu.

Naše ponašanje i naš odnos prema svetu određuju kakvu ćemo letinu dobiti kroz izvesno vreme. Svaki pametan domaćin, koji ne želi samo da preživi, već i da postigne uspeh, mora da poznaje pravila uticaja i upravljanja budućnošću posredstvom sadašnjosti. Najbolje seme treba sačuvati za naredno proleće. Seme ne sme da bude vlažno, već treba da se čuva u suvoj prostoriji. Vodeći računa o predznacima, treba ga na vreme posejati. Ali i zemlja mora biti dobro pripremljena, nađubrena i usitnjena. Seme se mora posaditi na određenoj dubini i na određenom međusobnom rastojanju. Ono o čemu govorimo predstavlja elementarne zakone uzroka i posledice. Što nam je veza između prošlosti i budućnosti očiglednija, to potpunije i preciznije možemo da delujemo na sadašnjost, da preživimo i razvijamo se u dalekoj budućnosti.

A sada čujte drugu priču: jednog dana, isti ovaj čovek je posejao najbolje seme, prethodno pripremivši njivu i odradivši sve druge poslove pažljivo i savesno. Međutim, veći deo letine mu je propao iz neobjašnjivih razloga. Mrvice, koje je uspeo da sakupi, pomogle su mu da preživi zimu. Ali da nije bilo ranije ostavljenih zaliha, njegova porodica je mogla umreti od gladi. Sledeće godine se još usrdnije brinuo o novoj letini. Vreme mu je išlo na ruku i rast useva bio je odličan. Međutim, kada je do prikupljanja klasja ostalo samo nekoliko nedelja, nebo se prekrilo oblacima, sevnule su munje, počelo je da grmi, a zatim je pao jak grad i uništio svu letinu. I opet je ono, što je ratar uspeo da sakupi, bilo dovoljno samo za goli opstanak.

Ali treba živeti i brinuti o porodici, treba spasavati makar ostatke semena i spremati se za sledeću godinu. I, evo, narednog proleća on je opet otišao na njivu. Uzeo je na zajam seme za setvu. Na jesen mora imati veliki prinos inače će mu porodica umreti od gladi. Do setve je ostalo još nedelju dana. Potrebno je sakupiti svu snagu, u pomoć pozvati dvojicu svojih sinova i preuzeti u svoje ruke upravljanje budućnošću posredstvom sadašnjosti.

Međutim, narednog jutra, dok je ustajao iz kreveta, najednom je osetio kako ga probada oštar bol u telu, te shvati da se razboleo i da neće moći da pomogne svojoj porodici. Ali to još nije sve – razbolela su se i dva njegova sina. On se vratio u krevet i ostao da leži pogleda uprtog u tavanicu. Život mu je uništen i svi pokušaji da nešto uradi bili su uzaludni. Najpre su mu se događali neuspesi, a zatim su krenule nesreće. Sada one nisu samo spolja, već i u njemu. Iznenada, svest mu obasja pretpostavka: njegova bolest i nesreće – takođe su žetva. Da, budućnošću se može upravljati menjajući svet koji nas okružuje: odabirom najboljeg semena, pripremom tla, izborom najboljeg zemljišta. Međutim, ispostavilo se da to nije najvažnije. Za budućnost je daleko važnije naše unutrašnje stanje, a najdragocenije seme se nalazi u našoj duši. Kakva će nam biti duša, takva će nam biti i sudbina. Ako je susedova duša izopačena, on će propiti i protraćiti svoju letinu. Čak i ako prestane to da čini, već, ugledajući se na druge, počne da seje seme i brine o usevima, letina će mu svejedno propasti.

Čovek leži u krevetu čitav dan, zatim i sledeći. Prestaje da razmišlja o materijalnim stvarima i o komadu hleba. Zamagljena pretpostavka da je naša duša povezana sa sudbinom, postaje mu sve jasnija. Osvrće se oko sebe i primećuje da je na drugačiji način počeo da posmatra svet koji ga okružuje. I odjednom, pored sebe opazi Bibliju na koju ranije nije obraćao naročitu pažnju. Uzima je drhtavim rukama, nasumice je otvara i čita:

Ako uživate po mojim uredbama, i zapovesti moje uzdržite i uščinite, daću vam dažd na vreme, i zemlja će rađati rod svoj, i drveta će u polju rađati rod svoj; I vršidba će vam stizati berbu vinogradsku, a berba će vinogradska stizati sejanje, i ješćete hleb svoj do sitosti, i živećete bez straha u zemlji svojoj. Jer ću dati mir zemlji, te ćete spavati, a neće biti nikoga da vas plaši; učiniću, te će nestati zle zveri iz zemlje, i mač neće prolaziti preko vaše zemlje... (Treća knjiga Mojsijeva, Levitska 26: 3–6).

I tad, bolesnom i nemoćnom čoveku dolazi uvid. On je neprekidno ogovarao i osuđivao svog raspuštenog suseda. Uvek je bio nezadovoljan sobom i svojom sudbinom, smatrajući da mu prinos nije dovoljno bogat. Ljutio se na ljude koji su se rđavo ponašali. Umesto da im iskreno to kaže i odvrati ih od rđavog ponašanja, on se ljutio i osuđivao ih.

Ratar je odložio Bibliju i zamislio se. Osetio je kako počinje da se menja iznutra. Zatim ju je opet nasumice otvorio i, zapanjen, sa suzama u očima, pročitao:  Ne kradite; ne lažite i ne varajte bližnjeg svog. Ne zakidaj bližnjeg svog i ne otimaj mu; plaća nadničarova da ne prenoći kod tebe do jutra. Nemoj psovati gluvog, ni pred slepca metati šta da se spotakne; nego se boj Boga svog; ja sam Gospod. Nemoj mrzeti na brata svog u srcu svom; slobodno iskaraj bližnjeg svog, i nemoj trpeti greha na njemu. Ne budi osvetljiv, i ne nosi srdnju na sinove naroda svog; nego ljubi bližnjeg svog kao sebe samog; ja sam Gospod. (Treća knjiga Mojsijeva, Levitska 19: 11, 13–14, 17–18).

Ispostavlja se da zakoni duhovne povezanosti nisu ništa manje važniji od veza među fizičkim pojavama, da su duhovno i fizičko međusobno tesno povezani. Fizičko može da utiče na duhovno i da ga formira, a duhovno može da utiče na fizičko i da upravlja njime. Ali se ispostavlja da je duhovno mnogo važnije, dok fizičko, zapravo, predstavlja samo dopunu duhovnom i sredstvo je njegovog razvoja.

Zemljoradnik se još jednom iznenađeno osvrnuo oko sebe i primetio da je svet postao prelep. Shvatio je da voli svoju ženu, iako ju je ranije samo grdio i tražio od nje da mu se potčini. Shvatio je da voli svoju decu, koju ranije nije primećivao. Neočekivano je shvatio da prema neodgovornom susedu treba da se odnosi kao prema budalastom detetu – ne treba ga osuđivati, ali ga ne treba ni kvariti stalnim pomaganjem. Ne treba pomagati njegovom telu, već, pre svega, njegovoj duši. To znači da najbolju pomoć predstavlja njegovo vaspitavanje. Da bi se pomoglo duši, telu ponekad treba ugađati, a ponekad ga je potrebno šibati.

Toga dana je zaspao srećan bez obzira što nije imao budućnost. On neće moći da zaseje seme za novu letinu i teško da će ozdraviti. Ali sada komad hleba ne predstavlja glavno merilo njegove sreće. Shvatio je kako su mu svakodnevne brige o materijalnom blagostanju zaklanjale pogled na sopstvenu dušu. I tek sada je jasno shvatio da je nekoliko poslednjih godina bio nesrećan.

Njegova duša je prestala da peva i svet je izgubio suptilnost i tananost boja. On je neprestano uveravao sebe da su ambari puni žita glavna sreća, ali je sada, bolestan i na samrti, odjednom shvatio da je i njegova duša takođe ubrala letinu, ali da se tokom nekoliko poslednjih godina ta letina sastojala od ravnodušnosti, sve češće ljutnje i pohlepe.

Kad duša pati, postoji jednostavan i pouzdan način da se njena patnja olakša: posvetiti se materijalnom, ubediti sebe da osnovna sreća leži u novcu, materijalnim dobrima i seksualnim zadovoljstvima. Ako zaboravimo na dušu, njene patnje će postati neprimetne.

Bolestan i na samrti, zemljoradnik se setio jedne stare poslovice: „Najstrašniji gubici su oni, koje ne primećujemo”. Sada je shvatio da je najveća sreća – kada je duša srećna. I, bez obzira na svu bezizlaznost svog položaja, zaspao je srećan. Te noći je spavao mirno i spokojno, a sledećeg jutra je, probudivši se, s čuđenjem primetio da mu se stanje pogoršalo. Čitavog dana mu je bilo teško da diše od bola koji mu je paralisao telo. Ali istovremeno se nešto i promenilo: problemi, gubici, čak i fizički bol, više nisu u njemu izazivali čamotinju, nervozu i nezadovoljstvo sudbinom. Bol ga je učinio boljim i snishodljivijim; naterao ga je da zaboravi na telo i usmeri se ka svojoj duši.

Ako je za spasenje i opstanak tela potreban hleb, tad je za spasenje duše potrebna ljubav. To seme, koje daruje Tvorac, uvek je čisto i spasonosno. Što je čovek više patio, veću je ljubav osećao prema Bogu. Još nekoliko dana je bolovao, ali mu je već bilo lakše ne samo duševno, nego i fizički. Sa iznenađenjem je video da su mu deca takođe ozdravila i shvatio je da je njegov odnos prema svetu ubijao ne samo njega, nego i njegovu decu. Nedelju dana kasnije izašao je na njivu i zajedno sa sinovima počeo da seje zrnevlje. Nenadano su nastupili mrazevi i kiše su padale kad im nije vreme, ali je, bez obzira na sve, letina bila bolja od prethodne, i klasje je bilo bogato, i nije bilo trulog semena.

Završićemo sad ovu priču i vratiti se današnjem danu. Svakog proleća ljudi iznova seju seme. Čovečanstvo je veoma napredovalo u znanjima šta treba da čini kako bi imalo bogatu žetvu. I svakoga dana mi u duši sejemo seme naše sudbine.

 

Prvi korak u budućnost - S.N. Lazarev

0
30.03.2018
1265