--
image image
image image image image image image image image image image image image image image

Pobednička priča: "Počeci svesnog čišćenja"

 

 

 

Za mesec dana ću napuniti 28 godina, a istraživanja S. N. Lazareva sam otkrila pre pet godina. Pokušaću da vam dočaram svoje iskustvo svesnog pročišćenja. Kažem svesnog, jer sve što mi se do tad dešavalo, nisam posmatrala kao čišćenje.

Sve je počelo kada sam pogledala video-snimak S. N. Lazareva pod nazivom ''Kako oprostiti drugoj osobi''. Baš u tom periodu sam ušla u intenzivnu ljubavnu vezu s tadašnjim bliskim i dugogodišnjim prijateljem. Pre toga sam pravila sve greške koje mogu da se naprave, počevši od duboko zakopanog besa prema majci i bratu, bavljenja ezoterijom, zavirivanja sebi i drugima u budućnost kroz astrologiju, preko droga, alkohola, promiskuiteta, osećaja mržnje prema muškarcima, uvredljivosti, osećaja sopstvene ispravnosti i gotovo da nisam prihvatala nijednu situaciju koja mi se dešavala. Bila sam školski primer 'osobe koja živi svešću i nagonima'. Čišćenja su počela žestoko, s problemima u vezi, depresijom, preispitivanjem i završila su se isto tako žestoko - mojom hospitalizacijom na psihijatriji i prekidom veze. Imala sam potpuno realne halucinacije, vizije drugih dimenzija i susrete s kojekakvim silama. Dijagnostikovana mi je akutna psihoza i bar još dva hronična psihička poremećaja. Skoro niko oko mene nije video izlaz, kao ni nadu u moj oporavak. Uz pomoć porodice, psihijatra, lekova, a najbitnije - ljubavi i molitve, uspela sam kompletno da se oporavim i ''vratim u realnost'' za nešto manje od godinu dana. Ono što me je spasilo u ovoj etapi od verovatno izvesne smrti su ljubav i optimizam koje sam uspela da sačuvam i koji su uvek bili prisutni u mojoj porodici i okruženju. Nakon toga sam ušla u drugu vezu koja traje do danas. Na početku te druge veze umro mi je deda.

 

Tatina smrt

 

Nakon dedine smrti je nastupio sledeći paket čišćenja: otkaz s posla, izazovi na novom radnom mestu, intenzivne svađe i doživljene uvrede sa sadašnjim momkom. Bilo je izrazito teško u ljubavnom odnosu, ali bar upola lakše nego pre usvajanja informacija koje Lazarev iznosi u svojim knjigama. Znači, ne toliko teško.

Pre nešto manje od mesec dana mi je umro tata. Tokom poslednjih pet godina, pa sve do danas, pokušavam da povežem u jednu celinu sve događaje kroz koje je prošla moja porodica. U međuvremenu sam uspela na momente da realno osetim svoju i tuđu suštinu kao večnu, koja prevazilazi sva naša stradanja, patnje, fizičko postojanje. Nakon tatine smrti se to odvija još intenzivnije.

Zahvaljujući informacijama koje sam pronašla u Lazarevljevim knjigama, uspela sam s lakoćom da prevaziđem tatinu smrt koja je fizički bila iznenadna, ali sam se nekako unapred pripremila na nju. Osećala sam suptilno da se nešto slično priprema i isprva sam se borila da se to ne desi, ali sam neposredno pre kraja osetila pomirenost, kao i to da je smrt nešto prirodno, što nas sve čeka, da nije tragična i strašna kao što se to obično doživljava. Da je zakonita. Da svaki čovek ima svoju sudbinu. Da smrt nije kazna, već odraz života i prelazak. Nakon toga, uspela sam da vidim povezanost svih tih događaja i kako oslikavaju našu porodičnu sudbinu, karakter, a ponajviše Božiju volju. Trudila sam se da mi novi osećaji žalosti i tuge ne prodru u dušu, a da postojeće nagomilane pročistim kroz suze i otpustim molitvom. Javili su mi se intenzivni osećaji smisla u svemu, ispunjenosti i zakonitosti tatinog i našeg porodičnog života koji prevazilaze vreme. Osetila sam njegovu realnu i večnu suštinu te su sva žaljenja, što fizičkim telom nije imao priliku da doživi budućnost (izuzetno je voleo decu i znala sam da je očekivao unuke).

Počela sam Boga da osećam kao deo svog bića koji je utočište, beskraj mira u koji se utapa svaki moj osećaj, a onda opet iz tog beskraja izranja okupan ljubavlju. Moje razumevanje suštine vere je počelo nakon mog psihičkog kraha, na samom dnu bezvoljnosti. Prvo utišavanjem tela i instinkata koje mi je dala depresija, a zatim svesnom molitvom ''Molim te Bože pomozi mi da sačuvam ljubav'' a zatim je to razumevanje prodrlo kroz sve nagomilane osećaje u centar moje duše i pojavilo se kao osećaj apsolutnog prihvatanja i mira. Logičnim sledom - preko tela, potom svesti i na kraju do duše, a na suptilnom planu verovatno obrnuto.

I dalje nailazim na poteškoće i neprijatnosti, i dalje mi je ponekad teško da se celim bićem fokusiram na bezbrižnost u stradanju, ali svakim danom je sve lakše. Svakim danom sam sve iskrenija i jednostavnija u svoj težini života, a ljudi i situacije oko mene u skladu s tim. Osećam i da su izazovi, koje tek treba da prevaziđem - izazovi duše na partnerskom planu, kao i da se trudim da vidim smisao i Božiju volju u tuđim stradanjima koja mi je oduvek bilo teško da prevaziđem. Ali ne žurim, cela večnost je preda mnom. Pored toga, osećam da su mi upravo ovi mehanizmi pomogli da preživim. Zato, kad pomažem i upućujem prijatelje na rad na sebi, uvek im kažem: "Koliko god ti delovala pogrešno neka navika ili odbrambeni mehanizam, nemoj da ga otklanjaš dok god ne uvidiš od čega te štiti'" Meni su ove dve vezanosti duše pomogle da sačuvam nežne emocije i mekoću iznutra kad sam spolja bila najsurovija i živela svešću.

U poslednje vreme sam otkrila još jedno utočište za dušu koje mi pomaže da se odvežem od ovozemaljskih vezanosti. A to je sledeće: zamišljam osećaj pre rođenja, fizičkog nepostojanja, ono iz čega sam došla. Ranije, dok sam se plašila smrti, bilo mi je jako teško da zamislim šta je bilo pre mog rođenja. To, kao i ono posle smrti, doživljavala sam kao beznađe, apatiju, svest u samoći i mraku. Sada me taj osećaj smiruje i pomaže mi da se odvežem od svega što mu ne pripada. Dakle, od svih briga, strahova, nagona.

 

Moj doživljaj gordosti

 

Počela sam da shvatam zašto je gordost najopasnija.

Moj način emotivne molitve se sastoji iz toga što se sa svakim neprijatnim osećajem koji ispliva direktno suočavam, puštam da mi savlada celo biće a zatim ga uranjam u beskraj svog bića, dok se ne rastvori i pretvori u ljubav i uveća intenzitet beskonačnosti i smisla u meni. U tom procesu učestvuju i telo (u stanju mirovanja) i svest, i ja se mirim s tim da ću možda i umreti od siline osećaja i mentalno sebi govorim da moja beskonačna suština ne može umreti.

Uspevala sam da tačno lociram osećaje besa i straha u telu i prođem kroz njih, prihvatim ih. Nakon toga uspevala sam to i sa ljubomorom. I svaki put kad bih se rešavala neprijatnih osećaja više se nisu pojavljivale ni misli koje su ih pratile, dok su situacije koje su ih ranije izazivale poprimile potpuno drugačiji oblik i smisao. Potpuno drugačijim očima posmatrala sam iste ljude. Telo je takođe postajalo otpornije. Prolazila sam kroz čišćenje.

S gordošću je drugačije.

Gordost mi se uvek prvo pojavljuje kao intenzivna misao da sam bolja od nekoga - moralnija, lepša, jača, skromnija, srećnije ruke, dobrodušnija...primećujete li klanjanje duhovnim vrednostima? smiley Osećaj gordosti je toliko suptilan i neprimetan, da prosto pomisliš da si na pravom putu i da su misli uzdizanja nad drugima ispravne i na mestu. I tek u stanjima intenzivne molitve sam mogla da osetim prazninu koja stoji iza gordosti. Nije to oslobađajuća, utešna praznina kao što je božanska ljubav, već je samo - praznina. Nakon toga sam shvatila da se gordost verovatno uvukla u svaku moju poru, kao sveobuhvatni osećaj koji u mnogim slojevima zaklanja moju večnu i božansku suštinu i imitira je. I zato, svaki put kad doživim uvredu koja pogodi celo moje biće, ulovim taj osećaj i radim na njemu. Dakle, radujem se takvim uvredama, to su retke prilike! A novim sličnim mislima ne dozvoljavam da se zadrže.

Kad se osvrnem, ništa od ispričanog nije bilo toliko teško, ako možda nekome tako i deluje. Zahvalna sam za svaku neprijatnost i priliku. Sad uviđam da je svaka bila dodir s ljubavlju.

Svim čitaocima želim mnogo sreće i hrabrosti na ovom putu!

Najviše želim da se zahvalim Sergeju Nikolajeviču Lazarevu što se odvažio da postane glasnik ljubavi i božanskih zakona i želim mu svu sreću u daljem radu i istraživanjima! Hvala mu što je nesebično razotkrio svoje utočište, da bismo i mi mogli da ga pronađemo u sebi.

Milica

 

0
01.12.2018
1137